Engleske reči koje je teško izgovoriti i kako ih popraviti

Engleske reči koje je teško izgovoriti i kako savladati njihov izgovor

Većina učenika koji se muče sa engleskim rečima koje je teško izgovoriti i kako ih popraviti godinama vežba pogrešnu stvar. Ponavljaju celu reč, iznova i iznova, nadajući se da će ispasti kako treba. To se retko dešava, jer je pogrešno izgovorena reč obično pogrešna na tačno jednom mestu: jedan slog, jedan samoglasnik, jedan suglasnik.

Evo neprijatnog dela. Kada reč izgovorite pogrešno, skoro nikada to ne čujete. Vaš mozak je tu reč uskladištio zajedno sa vašim izgovorom. Kada je izgovorite, glas koji proizvedete poklapa se sa glasom koji očekujete, pa vam zvuči ispravno. Zato „comfortable“ može deceniju da izlazi kao „com-for-TA-ble“, a govornik to nikada ne primeti.

Istraživanja o izgovoru u drugom jeziku pokazuju u istom smeru. Odrasli učenici filtriraju nepoznate glasove kroz zvučni sistem svog maternjeg jezika, proces koji lingvisti zovu perceptivna asimilacija. Englesko „th“ ne čujete kao nov glas, već kao najbliži glas koji vaš jezik već ima, obično „s“, „t“ ili „f“. Zatim izgovorite ono što ste čuli.

Rešenje nije više ponavljanja. Rešenje je izolacija. Morate da pronađete jednu jedinicu koja je pogrešna i da radite samo na njoj, uz povratnu informaciju koja vam kaže kada je ispravna. Ponavljanje cele reči krije grešku, a izolacija je otkriva.

Da li je akcenat reči pravi problem?

Pitajte izvornog govornika zašto učenik zvuči strano i često će okriviti pojedinačne glasove. Ali veći krivac je obično akcenat. Engleski je jezik sa akcentom zasnovanim na ritmu, što znači da su određeni slogovi duži, glasniji i viši po tonu, dok se ostali „gnječe“. Pogrešite li akcenat, izvorni govornici će zaista teško da vas razumeju, čak i kada je svaki glas tehnički ispravan.

Uzmite „photograph“, „photographer“ i „photographic“. Samoglasnici jedva da menjaju mesto, ali akcenat se pomera: PHO-to-graph, pho-TO-gra-pher, pho-to-GRA-phic. Učenik koji sva tri izgovara sa istim akcentom proizvodi reči koje zvuče srodno, ali pogrešno. Slušalac mora da se potrudi da ih dekodira.

Zato akcenat reči zaslužuje posebno mesto u svakom odgovoru na pitanje o engleskim rečima koje je teško izgovoriti i kako ih popraviti. Pre nego što se pozabavite nezgodnim samoglasnikom, proverite gde pada akcenat. U mnogim slučajevima, samoglasnik sa kojim se mučite muči se upravo zato što nije naglašen, a u engleskom se nenaglašeni samoglasnici stapaju u slabi šva glas. Ne izgovarate samoglasnik pogrešno, već mu dajete previše težine.

Praktična navika: kada naučite novu reč, označite naglašeni slog u pisanom obliku pre nego što je izgovorite. Izgovorite reč sa preterano naglašenim slogom, skoro komično dugim, pa pustite da se slegne. Prvo akcenat, pa glasovi.

Koji glasovi najčešće prave probleme?

Neki glasovi su teški skoro svima, a neki su teški određenim jezičkim grupama. Dva engleska „th“ glasa, zvučni kao u „this“ i bezvučni kao u „think“, najpoznatiji su. Ne postoje ni u jednom većem evropskom ili azijskom jeziku osim u nekolicini, pa većina učenika zamenjuje nešto drugo.

Razlika između „r“ i „l“ muči mnoge učenike iz istočne Azije, dok razlika između „v“ i „w“ hvata govornike jezika koji ih stapaju, poput nemačkog i nekoliko indijskih jezika. Samoglasnici su gori od suglasnika. Engleski ima oko dvanaest samoglasnika u zavisnosti od dijalekta, a reči poput „ship“ i „sheep“, „pull“ i „pool“, „bad“ i „bed“ razlikuju se po jednom samoglasniku koji možda ne postoji u vašem maternjem jeziku.

Ovi minimalni parovi najbrže su dijagnostičko sredstvo koje postoji. Ako pouzdano čujete i proizvodite razliku između „ship“ i „sheep“, taj samoglasnik vam je savladan. Ako ne možete, pronašli ste pravu prazninu. Upotreba minimalnih parova u obuci izgovora jedna je od najproučavanijih tehnika u ovoj oblasti, a funkcioniše zato što primorava vaše uho da primeti razliku koju je ignorisalo.

Primetite obrazac ponovo: cilj nije da savladate sve glasove engleskog. Cilj je da pronađete onu šačicu koju vas je maternji jezik naučio da ignorišete i da vežbate baš njih.

Čemu zapravo služe nema slova?

Nema slova su deo engleskog koji izgleda kao zamka, ali je zapravo sistem. Reči poput „knight“, „receipt“, „island“ i „Wednesday“ nose slova koja se ne izgovaraju, a učenici koji čitaju pre nego što slušaju često ih izgovaraju naglas. Rešenje je u principu jednostavno: učite izgovor iz zvuka, ne iz pravopisa.

Ali postoji suptilnost koju vredi znati. Nema slova nisu slučajan ukras. Mnoga od njih obeležavaju istoriju reči ili nagoveštavaju kako se izgovara srodna reč. „b“ u „bomb“ je nemo, ali se vraća u „bombard“. „g“ u „sign“ je nemo, ali ga čujete u „signature“. Razumevanje ovoga pretvara nema slova iz prepreke u trag.

Praktično pravilo je i dalje isto: uvek čujte reč pre nego što se odlučite da je izgovorite. Kada u čitanju naiđete na „subtle“, „debt“ ili „muscle“, pogledajte audio zapis pre nego što reč upotrebite u govoru. Sveobuhvatan vodič kroz nema slova u engleskom može da vas spasi od usađivanja greške koju je posle veoma teško ispraviti, jer reč koju ste sto puta izgovorili pogrešno ima tu pogrešnu verziju čvrsto uskladištenu.

Kako da pronađete sopstvene greške?

Ovo je korak koji većina učenika preskoči, jer je neprijatan. Ne možete da popravite ono što ne čujete, a ne možete da čujete sopstvene greške bez povratne informacije izvan svoje glave. Postoje tri realna načina da dođete do te povratne informacije, i nisu jednaki.

Prvi je ljudski slušalac koji će vas ispraviti. To je zlatni standard za tačnost, ali većina sagovornika je suviše pristojna da prekine, a većina nastavnika ispravi samo delić onoga što čuje. Drugi je snimanje sebe i poređenje sa modelom. To funkcioniše, ali je sporo: morate da slušate, poredite i procenjujete, a vaše sopstveno uho je slaba karika u tom lancu.

Treći je automatsko ocenjivanje koje vam kaže, reč po reč, da li je ono što ste rekli dobro, osrednje ili slabo. Tu se vidi razlika između alata. Alat koji ocenjuje celu rečenicu kaže vam da nešto nije u redu, ali ne i šta. Alat koji ocenjuje svaku reč pojedinačno kaže vam tačno koja reč nije prošla, a to je informacija koja vam je zaista potrebna da nešto preduzmete.

Na tom principu počiva Tutoro ocenjivanje izgovora. Kada govorite u lekciji, svaka reč se označava kao dobra, osrednja ili slaba dok je izgovarate, uživo. Ne ostaje vam da nagađate koji deo rečenice nije prošao. Vidite konkretnu reč, ponovite samo tu reč i gledate kako se ocena menja. Za učenika koji radi na engleskim rečima koje je teško izgovoriti i kako ih popraviti, taj detalj na nivou reči razlika je između nejasne svesti i konkretnog cilja.

Tutoro sprovodi vežbu izgovora unutar žive konverzacije sa AI tutorom, i ocenjuje svaku reč koju izgovorite kao dobru, osrednju ili slabu u trenutku kada je izgovorite. To ocenjivanje reč po reč čini ga korisnim za tehniku iz ovog članka: izolujete jednu reč koja nije prošla i ponavljate je dok ne bude označena kao dobra. Odgovara učenicima koji žele strukturisanu povratnu informaciju o govoru bez zakazivanja ljudskog tutora, a manje je koristan ako već imate nastavnika koji vas ispravlja u realnom vremenu.

Kako da trajno popravite reč?

Kada pronađete konkretnu grešku, popravka sledi redosled koji je kratak, ali strog. Prvo, izolujte jedinicu koja je pogrešna: jedan glas, jedan slog, jedan akcenatski obrazac. Drugo, usporite je do tačke preterivanja. Treće, dobijte povratnu informaciju samo o toj jedinici. Četvrto, vratite je u reč, pa u frazu, pa u rečenicu.

Redosled je važan. Većina učenika radi obrnuto: izgovore celu rečenicu, kažu im da nije bila dobra i pokušaju celu rečenicu ponovo. Ništa se ne menja jer je greška zakopana unutar rečenice kao jedan pogrešan ton u akordu. Morate da izvučete taj ton i da ga naštimate samog.

Evo konkretnog primera. Učenik izgovara „analysis“ sa akcentom na drugom slogu, „a-NA-ly-sis“. Ispravan akcenat je na drugom slogu, tako da je taj deo u redu, ali se završni slog često stapa u slabo „sis“ koje zvuči kao „sees“. Popravka nije da deset puta ponovite „analysis“. Već da kažete „sis“, pa „ly-sis“, pa „a-NA-ly-sis“, proveravajući svaku fazu uz povratnu informaciju pre nego što pređete na sledeću.

Ovaj postepeni pristup upravo je svrha raspoređene vežbe sa ocenjivanjem. Izgovoriti reč jednom i preći dalje ne postiže ništa. Izgovoriti izolovani slog, pa reč, pa frazu, uz ocenu na svakom koraku, to zapravo prepisuje uskladištenu verziju u vašem pamćenju. Ponavljanje bez povratne informacije samo uvežbava grešku.

Od kojih reči da počnete?

Ne morate da popravite svaku reč koju izgovorite. Morate da popravite reči koje zaista koristite u svom životu, a među njima one koje nose značenje u vašem poslu ili studijama. Reč koju pogrešno izgovorite na razgovoru za posao ili u prezentaciji košta vas mnogo više od reči koju nikada ne izgovarate.

Počnite tako što ćete napraviti kratku listu, najviše deset reči, izvučenih iz vašeg stvarnog govornog života. Zapišite svaku, označite naglašeni slog i zabeležite jedan glas ili slovo za koje sumnjate da je pogrešno. Zatim prođite kroz redosled izolacije za svaku. Deset reči pravilno popravljenih učiniće više za vašu jasnoću nego sto reči ponovljenih ležerno.

Reči koje se pojavljuju na svakoj listi „teških za izgovor“ dobra su početna referenca: „rural“, „thorough“, „squirrel“, „colonel“, „choir“, „anemone“, „entrepreneur“, „hierarchy“. Ali vaša lista treba da bude lična. Najčešće pogrešno izgovorene reči u engleskom korisna su provera sopstvenih slepih tačaka, a ne gradivo koje treba pamtiti.

Pravi test da li ste popravili reč nije to da li možete da je izgovorite u vežbi. Već to da li izlazi kako treba usred rečenice kada o tome ne razmišljate. Zato je završna faza redosleda, vraćanje reči u spontani govor, ona koja je najvažnija. Ako „hierarchy“ izgovorite savršeno u izolaciji, ali se spotaknete na njoj dok odgovarate na pitanje, popravka još nije stigla do vašeg automatskog govora.

Upravo na tom prelazu sa kontrolisane vežbe na automatski govor AI tutor engleskog opravdava svoje mesto, jer vam omogućava da reč upotrebite unutar prave konverzacije, a ne liste reči. Izgovorite ciljnu reč u rečenici koja nešto znači, ocena vam kaže da li se održala pod stvarnim govornim uslovima, a slaba reč se vraća u kasnijim lekcijama bez toga da vi morate da se setite da je ponovite. Taj poslednji deo je važan: reč koju ste konačno popravili mora da se ponovo testira danima kasnije, inače se stara pogrešna verzija tiho vraća.