Zašto engleski pravopis ne odgovara izgovoru (i šta da radite povodom toga)

Pitanje zašto engleski pravopis ne odgovara izgovoru je zagonetka na koju svaki učenik nailazi već u prvim nedeljama. Reč "name" izgleda kao da bi trebalo da se rimuje sa "nejm", ali ne rimuje se tako kako biste očekivali. "Tough", "through", "thought" i "though" dele četiri slova i skoro nijedan glas. Nesklad je stvaran, dokumentovan je i ima konkretno istorijsko objašnjenje, a ne slučajno.

Zašto se engleski pravopis ne poklapa s izgovorom: Veliko pomeranje samoglasnika

Između otprilike 1400. i 1700. godine dugi samoglasnici u engleskom su se pomerili. Reč "name" nekada se izgovarala otprilike kao "na-me", a "house" je zvučalo bliže "hus". Tokom nekoliko generacija svaki dugi samoglasnik kliznuo je na novu poziciju u ustima, dok je pisani oblik ostao tačno tamo gde je bio.

Lingvisti to nazivaju Velikim pomeranjem samoglasnika i to je najveći pojedinačni razlog zašto engleski pravopis danas ne odgovara izgovoru. Slova na stranici zabeležila su glasove onakvima kakvi su bili pre nego što je pomeranje počelo. Kada su se glasovi pomerili, niko se nije vratio da ažurira slova.

Uzmite slovo "a" u rečima "name", "make" i "late". Govornici engleskog danas izgovaraju dvoglas, klizanje koje počinje jednim samoglasnikom i prelazi u drugi. Pravopis i dalje pokazuje onaj jedini, čisti samoglasnik koji su ljudi izgovarali pre šest stotina godina. Nesklad nije slučajan, to je fosil starijeg izgovora koji je pisani sistem sačuvao.

Isto pomeranje objašnjava zašto samoglasnička slova u engleskom ne funkcionišu onako kako funkcionišu u srpskom, španskom, nemačkom ili italijanskom. U tim jezicima napisano "a" pouzdano stoji za jedan glas. U engleskom je napisani samoglasnik istorijski zapis, a ne uputstvo za upotrebu. To je suština problema za svakoga ko uči da čita engleski naglas.

Pozajmljene reči zadržale su strani pravopis

Engleski je sunđer. Posle normanske invazije 1066. godine francuski je postao jezik prava, uprave i plemstva u Engleskoj, a hiljade francuskih reči ušlo je u engleski. Kasniji talasi doneli su latinski i grčki rečnik, često preko naučnog i stručnog pisanja. Svaki jezik je došao sa svojim pravopisnim konvencijama, a engleski je zadržao sve njih.

Rezultat je jedan jezik koji istovremeno koristi nekoliko pravopisnih sistema. "ch" u "church" prati germanska pravila i daje tvrd glas, dok "ch" u "chef" i "machine" prati francuska pravila i daje mek glas. "ph" u "phone" i "photo" je grčka konvencija za glas za koji je engleski već imao slovo: "f".

Nijedan od tih pravopisa nije pogrešan. Svaki je ispravan po pravilima jezika iz kojeg je došao. Nevolja je u tome što čitalac ne može da utvrdi koje pravilo važi dok već ne zna reč. Učenik koji prvi put sretne "choir" nema načina da pogodi da ta reč prati grčku pravopisnu logiku i počinje glasom "k".

Zato engleski ima toliko reči koje ne liče na ono kako se izgovaraju. "Colonel" je u engleski došao iz francuskog, koji je sam bio pozajmio i iskrivio jednu italijansku reč, pa pravopis prati jedan put, a izgovor drugi. Ta reč je mali muzej sopstvene istorije.

Kako je štamparska presa ukočila engleski pravopis

Pre nego što je štamparska presa stigla u Englesku 1476. godine, pravopis je bio lična stvar. Prepisivači su pisali reči onako kako su zvučale u njihovom kraju, pa se ista reč mogla pojaviti na desetak različitih načina. Standarda nije bilo, jer nije bilo jednog autoriteta koji odlučuje šta je ispravno.

Štamparska presa je to promenila. Štampari su tražili doslednost, pa su počeli da standardizuju pravopis. Ali standardizovali su ga u tačno pogrešnom trenutku: Veliko pomeranje samoglasnika je još trajalo, a glasovi engleskog nastavili su da se menjaju još dva veka nakon što je pravopis postavljen u slog.

Postoji i drugi, neprijatniji sloj. Rani engleski štampari često su radili po rukopisima koje su pisali flamanski slagači, koji su na posao doneli svoje pravopisne navike. Poznat primer je "gh" u "ghost", koje je, čini se, došlo pod uticajem flamanskog slagača, a ne iz bilo kakvog engleskog izgovora. Pravopis se proširio i reč ga nosi sve do danas.

Kada je neki pravopis odštampan u hiljadama primeraka, postalo ga je teško promeniti. Knjige nadživljavaju ljude koji ih pišu, a odštampan pravopis dobija težinu autoriteta jednostavno zato što je svuda. Kada se iko setio da zapita da li pravopis odgovara glasovima, glasovi su već odmakli dalje.

Zašto su drugi jezici popravili pravopis, a engleski nije

Španski, nemački, italijanski i mnogi drugi jezici prošli su kroz pravopisne reforme. Akademije i vlade ažurirale su pisani jezik tako da slova ponovo odgovaraju glasovima. Engleski to nikada nije uradio, a razlozi su delom institucionalni, a delom slučajni.

Većina jezika koji su reformisali pravopis imala je jedan centralni autoritet: akademiju, ministarstvo, telo za standardizaciju. Engleski ga nikada nije imao. Nijedna institucija nikada nije imala moć da kaže svakom govorniku engleskog u Britaniji, Americi, Australiji, Indiji i Nigeriji da promeni način pisanja, a takva institucija verovatno nikada neće ni nastati.

Postoji i praktična prepreka. Engleski kao prvi ili drugi jezik govori znatno više od milijardu ljudi u desetinama zemalja sa različitim akcentima. Pravopis koji bi odgovarao jednom akcentu ne bi odgovarao drugom. "Water" se izgovara različito u Londonu, Njujorku i Sidneju, ali pravopis radi za sva tri upravo zato što ne pokušava da odgovara nijednom od njih.

Vredi zastati nad ovim, jer to preokreće perspektivu. Pravopisni sistem nije toliko pokvaren koliko je optimizovan za drugi posao: on beleži istoriju i značenje reči i ostaje stabilan kroz akcente, umesto da vam kaže kako se reč izgovara. Ta stabilnost je zaista korisna. Samo nije korisna na način na koji se početnik nada.

Da li vam ova istorija zaista pomaže u učenju?

Razumevanje toga zašto engleski pravopis ne odgovara izgovoru menja način na koji treba da učite. Ako verujete da je nesklad slučajan haos, jedina strategija je bubanje napamet, a to je iscrpljujuće. Ako razumete da nesklad prati obrasce, možete da učite obrasce umesto svake reči izolovano.

Najkorisniji obrasci dolaze iz porekla reči. Grčke reči koriste "ph" za "f", "ch" za "k" i "ps" na početku. Reči francuskog porekla često imaju nema suglasnik na kraju i meko "ch". Reči staroengleskog porekla prate najgermanskije, najpravilnije obrasce. Kada prepoznate poreklo, često možete da predvidite izgovor ili bar da suzite mogućnosti.

Postoji i druga, veća promena u načinu razmišljanja. Engleski pravopis vam ne govori pouzdano kako se reč izgovara, ali izgovor vam pouzdano govori kako se reč piše, češće nego što učenici očekuju. Reč kao što je "though" nemoguće je izgovoriti iz njenih slova, ali kada jednom znate kako zvuči, ta slova su jedini razuman način na koji engleski može da napiše taj glas. Čitanje i slušanje su različite veštine i vuku u suprotnim smerovima.

Tu je vežba važnija od objašnjenja. Izgovor ne možete da naučite sa stranice, jer je stranica upravo ono što se odvojilo od glasa. Morate da čujete reč i da je izgovorite, iznova i iznova, u kontekstu u kojem dobijate povratnu informaciju o tome da li ste je izgovorili ispravno.

Upravo tu prazninu popunjava alat kao što je Tutoro. Pošto tutor izgovara svaku reč naglas dok je predaje, izgovor čujete u istom trenutku kada vidite pravopis, a ocena prepoznavanja govora označava svaku izgovorenu reč kao dobru, osrednju ili slabu. Pravopis i glas prestaju da budu dva odvojena problema i postaju jedna stvar koju učite zajedno.

Kako da vežbate reči koje izgledaju pogrešno

Najviše nevolja stvaraju reči kod kojih vas pravopis aktivno obmanjuje: "enough", "through", "thought", "tough", "though". Pet reči, pet različitih samoglasnika i četiri različita završetka, a sve su sastavljene od istih slova. Nijedno pravilo vam to neće razrešiti, jer je svaka od njih fosil drugačije istorijske slučajnosti.

Praktičan odgovor je da reči grupišete po glasu, a ne po pravopisu. Učite "tough", "rough" i "enough" zajedno jer se rimuju, a ne zato što dele slova sa "through". Učite "though" i "although" zajedno. Kada grupišete po glasu, vaše uvo obavlja organizaciju, a uvo je organ koji zapravo mora da proizvede reč kada govorite.

Čitanje naglas uz zvuk ima stvarnu vrednost. Kada čujete izgovorenu reč dok gledate njen pravopis, gradite vezu između pisanog oblika i glasa. Uradite to dovoljno puta sa dovoljno reči i pravopis prestaje da izgleda pogrešno; počinje da izgleda kao jedini način na koji bi ta konkretna reč mogla da se napiše, jer ste ih toliko često videli i čuli zajedno.

Vežba diktata radi istu vezu iz suprotnog smera: čujete reč i pišete je. To vas prisiljava da glas i pravopis povežete aktivno, a ne pasivno. Teže je od čitanja i teže je upravo zato što je delotvornije.

Ako radite kroz reči kao što su "through" i "tough" i želite da vam glas i pravopis budu automatski povezani, Tutoro izvodi vežbe diktata i izgovora unutar istog razgovora u kojem predaje rečnik. Ocjenjuje svaku reč koju izgovorite, dobru, osrednju ili slabu, pa čujete razliku umesto da nagađate. Nije od velike pomoći ako želite samo pravopisni priručnik i nikada ne nameravate da govorite, ali ako je vaš cilj da tačno čitate i izgovarate engleski, povratna sprega je suština.

Pravi odgovor na pitanje

Dakle, zašto engleski pravopis ne odgovara izgovoru? Zato što nikada nije ni bio osmišljen da odgovara. Pisani sistem razvijao se preko hiljadu godina, pozajmljujući pravopis iz svakog jezika koji je dodirnuo, i ukočio se u štampi baš kada je govorni jezik prolazio kroz najveću promenu u svojoj istoriji. Niko nikada nije seo i uskladio slova sa glasovima, a kada je to iko primetio, sistem je već bio prevelik i previše međunarodan da bi se menjao.

Praktična pouka za učenika je oslobađajuća. Ne neuspevate zato što je engleski pravopis težak. Imate posla sa stvarnim, dokumentovanim neskladom između dva sistema koji su se razišli iz istorijskih razloga. Kada prestanete da očekujete da će vam pravopis reći kako se reč izgovara i počnete da učite glas i pravopis zajedno, haos postaje upravljiv.

A istorijski obrasci su zaista naučivi. Grčko "ph", nema francuska slova, pomereni dugi samoglasnici: svaki od njih je pravilo koje možete da usvojite i zatim primenite na nove reči. Jezik nije slučajan. Samo je slojevit, a slojevi su vidljivi kada znate gde da pogledate.

Za učenika koji želi da se slojevi obrade pravim redom, tutor koji izgovara svaku reč, ocenjuje vaš izgovor i prilagođava se vašim slabim tačkama obavlja posao povezivanja koji pravopisna tabela ne može. Pravopis se nikada neće promeniti. Ali način na koji ga učite može.